Hro­ni­ča­ri su za­pi­sa­li da je kralj Alek­san­dar pred put u Fran­cu­sku bio ve­o­ma ner­vo­zan i ne­ras­po­lo­žen, a mno­go ka­sni­je će bi­ti obje­lo­da­nje­no da je on u tom tre­nut­ku već bio te­ško bo­le­stan i da je imao rak na pan­kre­a­su u po­od­ma­klom sta­di­ju­mu, od­no­sno da su mu bu­kval­no da­ni bi­li iz­bro­ja­ni (u tom tre­nut­ku je imao sa­mo 49 ki­lo­gra­ma!). Sve to ga, me­đu­tim, ni­je za­u­sta­vi­lo ni­ti ome­lo u na­u­mu da ostva­ri svo­ju ve­li­ku ide­ju, da ode i u tu mi­si­ju i na­pra­vi i taj „ko­rak od se­dam mi­lja” u bor­bi za mir u Evro­pi - da u bra­nik fa­ši­zmu i na­ci­zmu uzi­da još je­dan tvr­di ka­men – sta­me­no i tra­di­ci­o­nal­no pri­ja­telj­stvo Sr­bi­je, od­no­sno Ju­go­sla­vi­je, i Fran­cu­ske.
Dok su sa oba­le u mar­selj­skoj lu­ci do­pi­ra­le ova­ci­je ju­go­slo­ven­skom kra­lju, u kra­ljev­skoj ka­bi­ni na ra­za­ra­ču „Du­brov­nik” od­vi­ja­la se pra­va dra­ma. Kra­lju Alek­san­dru je sa­op­šte­na ur­gent­na po­ru­ka ju­go­slo­ven­skog agen­ta Vla­de­te Mi­li­će­vi­ća iz Pa­ri­za da se ni po ko­ju ci­je­nu ne is­kr­ca­va sa bro­da, jer je ne­dvo­smi­sle­no sa­znao i utvr­dio da ga u Mar­se­lju če­ka za­sje­da usta­ških te­ro­ri­sta:
„Kad je kralj oba­vi­je­šten o mo­joj po­ru­ci i po­da­ci­ma” – pi­še Mi­li­će­vić u svo­joj dva­de­set i pet go­di­na ka­sni­je ob­ja­vlje­noj knji­zi `Ubistvo kra­lja u Mar­se­lju - po­za­di­na jed­nog zločina` - „nje­gov je­di­ni ko­men­tar je bio: `Sada je za to i su­vi­še ka­sno. Mo­ra­mo se dr­ža­ti programa`.”
Na­kon sr­dač­nog po­zdra­va sa fran­cu­skim mi­ni­strom Lu­jom Bar­tu­om, do­bro­do­šli­ce ko­ju je kra­lju Alek­san­dru na oba­li po­že­lio i ge­ne­ral Žo­zef Žorž, fran­cu­ski rat­ni ve­te­ran sa So­lun­skog fron­ta, ko­ji je bio od­re­đen za pra­ti­o­ca ju­go­slo­ve­na­kom kra­lju to­kom po­sje­te, i obi­la­ska po­ča­sne če­te, sje­li su u luk­su­zni otvo­re­ni „delaž”, auto­mo­bil mar­selj­skog pre­fek­ta Žu­a­noa. Kralj Alek­san­dar de­sno, Luj Bar­tu li­je­vo, na zad­nje sje­di­šte, a ge­ne­ral Žorž na pred­nje po­red vo­za­ča.
Ra­do­van Be­ći­ro­vić je taj tre­nu­tak ova­ko „opi­sao” u svom spje­vu:
Taj auto po­sta­će grob­ni­ca
U ko­me će pa­nut sva tro­ji­ca.
Oko nje­ga voj­ska u pa­ra­de,
Al se zmi­ja iz pri­je­ka kra­de –
Što će mno­go uči­ni­ti ja­da,
Đe se to­me ni­ko ni­je na­da.
U prat­nji sa­mo dvo­ji­ce gar­dij­skih ofi­ci­ra na ko­nji­ma i ša­či­ce age­na­ta u ci­vi­lu, uz zvu­ke „Mar­se­lje­ze” i ju­go­slo­ven­ske him­ne, ko­lo­na vo­zi­la je la­ga­no kre­nu­la sa Bel­gij­skog ke­ja naj­po­zna­ti­jom mar­selj­skom ave­ni­jom La Ka­ne­bi­jer put Pre­fek­tu­re.
Kad je ko­lo­na, la­ga­no se kre­ću­ći kroz špa­lir raz­dra­ga­nog na­ro­da (po­li­cij­ske pro­cje­ne go­vo­re da je na uli­ca­ma bi­lo vi­še od sto hi­lja­da onih ko­ji su do­šli da po­zdra­ve i oda­ju po­čast ju­go­slo­ven­skom su­ve­re­nu), ka­ko je već na­gla­še­no bez ve­li­kog i po­seb­nog obez­bje­đe­nja, pre­šla je­dva sto­ti­nak me­ta­ra i sti­gla na­spram mar­selj­ske ber­ze, iz ma­se je sa de­sne stra­ne od­jed­nom is­tr­čao čo­vjek sa bu­ke­tom cvi­je­ća u ru­ci i kre­nuo put kra­lje­vog auto­mo­bi­la, vi­ču­ći na fran­cu­skom:
„Ži­vio kralj!”
Kad je neo­me­ta­no do­spio do vo­zi­la, sko­čio je na prag kao da ho­će kra­lju da uru­či cvi­je­će, a on­da mu­nje­vi­to od­ba­cio bu­ket na ploč­nik. Is­pod cve­ća se uka­zao ogrom­ni re­vol­ver iz ko­jeg je od­mah si­nu­la va­tra... B.S.


Knjiga uz „Dan”

Ovaj felj­ton pred­sta­vlja kra­tak iz­vod iz knji­ge Bu­da Si­mo­no­vi­ća pod na­slo­vom „TU­ĐA ZE­MLjA KA­LA­U­ZA NE­MA”, ko­ju od utor­ka, 9. fe­bru­a­ra, mo­že­te uz „Dan” ku­pi­ti na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.